Mnogi ljudi godinama čekaju da se otvori adekvatna pozicija za njih kako bi napredovali u poslu ili da ih konačno pronađe ljubav njihovog života. Ono što ih u najvećem broju slučajeva razlikuje od ljudi koji su svoje snove ostvarili jeste činjenica da čekaju. Ljudi se dele na oni koji čekaju prilike i ljude koji prilike za sebe stvaraju. Osnovni preduslov za svrstavanje u ovu drugu grupu ljudi jeste sposobnost da tražimo nešto za sebe i nečemu kažemo ‘da’ bez ambivalencije i neodlučnosti pa čak i po cenu toga da pogrešimo.
KAKO VEŽBATI ODLUČNOST?
Prvenstveno se treba rešiti zabluda o neodlučnosti. Ljudi koji dugo žive sa nekim problemom počinju da veruju da je on deo njihovog karaktera i ni ne usuđuju se da nešto promene vodeći se logikom da su oni ‘jednostavno takva ličnost’. Kako bi se ovakav stav promenio dobro je vežbati odlučnost u manje značajnim situacijama. Za početak to može biti izbor restorana za večeru ili izbor garderobe. Kasnije, kada osoba stekne određenu uverenost u to da može postati odlučnija, treba preći i na značajnije životne odluke. Prilikom vežbanja donošenja čak i malih odluka prvi zadatak je naučiti se prihvatanju ‘dovoljno dobrih’ opcija i odustati od traženja idealnog rešenja. Nakon toga, potrebno je stvoriti naviku da se pre odlučivanja sastavi lista prioriteta na osnovu kojih će se sprovoditi proces odllučivanja. Ljudi često ne mogu da naprave izbor jer prethodno nisu utvrdili sopstvene prioritete. Tako, na primer, prilikom kupovine automobila, pre nego li se uopšte uđe u odlučivanje između različitih konkretnih marki i modela, treba sastaviti listu prioriteta po kojoj će se definisati šta je ono najvažnije što će odrediti izbor. Ukoliko se jasno odredi da je najznačajnija snaga, zatim veličina i tek onda dizajn automobila, samo odlučivanje između konkretnih modela biće značajno olakšano. Isti princip sastavljanja liste prioriteta pre same konkretne situacije odlučivanja trebalo bi primenjivati i u ostalim situacijama.
Druga česta zabluda o odlučivanju je da je poželjno u što većoj meri isključiti osećanja kako bi se donela razumna odluka. Istina je da su zapravo upravo osećanja ta koja nam olakšavaju izbore onda kada je pred nama preveliki broj opcija. Iako za mnoge odluke verujemo da smo ih doneli potpuno racionalno, naša intuicija ipak ima velikog udela u ovom procesu. Činjenica da se neodlučnost javlja kod osoba sa povredama u delu mozga zaduženom za osećanja nam potvrđuje da osećanja imaju značajnog udela u procesu odlučivanja.
Još jedna korisna navika u situacijama kada se nalazimo pred velikim brojem opcija jeste pokušaj odlaganja traženja dodatnih opcija i saveta od drugih ljudi. Kao na testu sa više ponuđenih odgovora, onaj ko zna tačan odgovor se prvo u sebi preispita pa tek onda proverava ima li odgovora koji je sam smislio među ponuđenima. Sličan princip treba primeniti i u životnim odlukama, jer kao što je već rečeno, savete često tražimo onda kada znamo šta nam je činiti, a nemamo hrabrosti za to. Stoga se preporučuje prvenstveno dobro preispitivanje sopstvenih osećanja povodom različitih opcija pa tek onda konsultovanje sa drugima i traženje saveta. Ovo naravno ne znači da se treba zatvoriti za tuđa mišljenja i odreći tuđe perspektive, već samo ih odložiti.
Vežbanjem odlučnosti na ovaj način osoba stiče osećaj sopstvene kontrole i kompetentnosti i osnažuje se sopstveno samopouzdanje što dalje odlučivanje čini značajno lakšim. Za jačanje samopouzdanja ponekada je dovoljno znati da smo doneli odluku na pravi način, pa čak i ako odluka možda nije bila prava tj nije dovela do željenog ishoda.
Pored navedenog, ne treba smetnuti sa uma činjenicu da je i izbegavanje odlučivanja, kao i izbegavanje traženja nečega za sebe, takođe jedna vrsta odluke koja ima određene posledice.
